Hepatitis B virus (HBV) je širom sveta poznat kao izazivač, kako akutnog, tako i hroničnog hepatitisa.
Hepatitis BPrimarna (akutna) HBV infekcija protiče najčešće asimptomatski (60% inficiranih) kao samo - ograničavajuća bolest sa kompletnim izlečenjem kod 90-95% obolelih, u proseku, posle 2-3 meseca. Vrlo retko (oko 1% ikteričnih formi akutnog hepatitisa B) protiče pod kliničkom slikom fulminantnog (munjevitog) hepatitisa sa akutnom insuficijencijom jetre i smrtnim ishodom kod 60-90% obolelih. U nešto višem procentu (2-3%), akutni virusni hepatitis B se može klinički prezentovati kao subakutni cirogeni hepatitis sa letalitetom do 50%. Međutim, najveći epidemiološki i klinički problem je činjenica da 5-10% bolesnika sa akutnom HBV infekcijom ne uspeva da eliminiše virus, razvija hroničnu (perzistentnu) infekciju sa varijabilnom kliničkom slikom, a što zavisi od mnogih faktora: uzrasta bolesnika u vreme zaražavanja, pola, stanja individualnog imunskog odgovora, itd. Aproksimativno, 15 - 40% bolesnika sa hroničnom HBV infekcijom, tokom narednih godina/decenija, razviće cirozu jetre i/ili HCC. Zbog komplikacija koje nastaju kod bolesnika sa dekompenzovanom cirozom jetre (gastroinestinalno krvarenje, hepatorenalni sindrom, hepatička koma, bakterijske infekcije), godišnje u svetu umire oko milion ljudi. Incidenca HCC, kod bolesnika sa hroničnom HBV infekcijom, progresivno raste u svetu i danas je to peti najčešći kancer u humanoj medicini, sa godišnjim smrtnim ishodom kod skoro 500 000 bolesnika.
Prevalenca HBV infekcije je različita u raznim delovima sveta. Gledano u celini, oko 45% globalne populacije živi u oblastima sa visokom prevalencom hronične HBV infekcije.U Aziji, sub - Saharskoj Africi i na Pacifiku prevalenca iznosi oko 8%. U ovim područijima infekcija se najčešće prenosi sa zaražene majke na novorođeno dete (perinatalna transmisija) ili se, pak, dete zarazi u ranom detinjstvu. Perinatalna infekcija, zbog imunske nezrelosti novorođenčeta, uglavnom vodi ka hroničnoj HBV infekciji. Zbog toga, ovi regioni imaju i visoku prevalencu HCC, što rezultira činjenicom da je ovaj klinički entitet jedan od tri vodeća uzročnika smrtnosti u ovim regionima.
Mediteranske zemlje, zemlje centralne i istočne Evrope, zemlje Srednjeg Istoka i Amazonskog bazena imaju intermedijarnu prevalencu hronične HBV infekcije (1-8% ukupne populacije).
Najčešći načini prenosa HBV infekcije u ovim regionima su seksualni (oko 50% inficiranih), nozokomijalni (intrahospitalni) i parenteralni put. Preko 95% zaraženih su odrasle, imunokompetentne osobe koje najčešće spontano eliminišu virus. Pretpostavljamo da, u našoj zemlji, više od 2% populacije ima hroničnu HBV infekciju. U severozapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Australiji prevalenca hronične HBV infkcije je niža od 1%.
Infekcija se uglavnom prenosi seksualnim putem ili intravenskim uzimanjem narkotika. Nozokomijalna infekcija se beleži relativnoi retko, u malim sredinama (porodica, neka bolnička odeljenja) i, po pravilu, je vezana za loše primenjene univerzalne mere prevencije ili nepažljivo rukovanje medicinskim instrumentima. U nekim grupama stanovništva, i u ovim zemljama, prevalenca hronične HBV infekcije može biti visoka, npr. među emigrantima iz endemskih krajeva. Transmisija HBV infekcije. HBV je prisutan u krvi, pljuvački, semenoj tečnosti, vaginalnom sekretu, menstrualnij krvi, a u znatno nižim koncentracijama u znoju, mleku dojilje, suzama i urinu inficirane osobe.Virus je veoma otporan u spoljašnjoj sredini i lako se prenosi putem kontakta sa inficiranim telesnim tečnostima. U principu, transmisija se ostvaruje na dva načina: horizontalnim ili vertikalnim putem. Kada govorimo o horizontalnom putu najčešće mislimo na seksualni, parenteralni i indirektni prenos HBV infekcije. Rizik od infekcije, posle uboda kontaminiranom iglom ili povrede hirurškim instrumentom, kreće se od 7 do 30%. Vertikalni put podrazumeva prenos HBV infekcije sa inficirane majke na dete prilikom porođaja. Ne treba smetnuti sa uma, da skoro 1% trudnica u Beogradu ima hroničnu HBV infekciju!
Kliničke karakteristike
Hronični hepatitis B (HHB) najčešće protiče kao blaga ili asimptomstka bolest, što u krajnjoj instanci znači da je bolest najčešće neprepoznata i nedijagnostikovana. Samo oko 30% bolesnika imaju nekarakteristične simptome bolesti, kao što su malaksalost, lako zamaranje, slabiji apetit, tup bol u desnom hipohondrijumu ili epigastrijumu.
Moguća je i pojava ekstrahepatičkih manifestacija, kao što su vaskulitis, artralgije i sl. Bolest se, obično, otkrije slučajno prilikom rutinskog ili periodičnog uzimanja krvi za proveru biohemijskih paramatera (povišena aktivnost serumskih aminotransferaza!) ili prilikom dobrovoljnog davanja krvi kada se verifikuje HBsAg pozitivnost. Egzaktna dijagnoza se postavlja virusološkim analizama (određivanje markera HBV u krvi, nivoa viremije - HBV DNK PCR metodom, u poslednje vreme i određivanjem genotipa HBV), kao i biopsijom jetre sa histopatološkim pregledom bioptata jetre (određivanje indeksa histopatološke aktivnosti).
Lečenje
Trenutno, ne postoji apsolutna, sveobuhvatna i efikasna medikamentozna terapija. Naravno, osnovni cilj terapije je usporavanje/zaustavljanja toka bolesti i eliminacije realne opasnosti od razvoja ciroze jetre i HCC.
Značajan napredak u lečenju ostvaren je pojavom pegilovanog interferona (180 μg, sc, jednom nedeljno, tokom 48 nedelja) jer dovodi do HBeAg serokonverzije kod 25-47% lečenih, sniženja virusnih kopija ispod 100 000 /ml kod preko 30% lečenih, i gubitka HBsAg kod 3% lečenih bolesnika.
Analozi nukloez(t)ida, uključujući lamivudin, adefovir, entecavir i drugi, pokazali su se efikasnim u lečenju HHB. Lamivudin inhibira DNK sintezu HBV prekidanjem lanca replikacije DNK. Većina bolesnika zahteva tretman duži od godinu dana, u dozama od 100 mg/24h. Stabilan virusološki odgovor se postiže kod 20-30% lečenih. Posle jednogodišnjeg perioda, zbog mutacije virusa, kod 20% lečenih bolesnika razvija se rezistencija na lek. Tokom poslednje četiri godine lamivudin, sa značajnim terapijskim uspehom dajemo bolesnicima sa subakutnim cirogenim hepatitisom B i dekompenzovanom posthepatitisnom B cirozom. Adefovir je fosforilisani aciklični purinski nukleozidni analog. Kao monoterapija pripada »prvoj liniji« terapijskih mogućnosti kod bolesnika sa HHB. Daje se u dozi od 10 mg/24h, tokom godinu dana. Stabilan virusološki odgovor ima oko 15% lečenih bolesnika.
U toku su predklinička i klinička ispitivanja nekoliko antivirusnih lekova, kao i terapijskih vakcina. Monoterapija, po svemu sudeći, nije najoptimalniji i najefikasniji terapijski pristup u lečenju bolesnika sa HHB. Kombinovana terapija ( antiviruni lekovi, imunomodulatori) sa različitim dizajnom protokola, najverovatnije bi mogla da značajno redukuje mogućnost pojave mutantnih formi HBV i poveća efikasnost lečenja. Naravno, ovakav terapijski pristup doneo bi dodatne finansijske troškove, već i onako
skupoj monoterapiji HHB.
Vakcina protiv HBV infekcije
Zahvaljujući novoj rekombinantnoj DNK tehnologiji, kao i dostignutom znanju o strukturi i genomskoj organizaciji HBV, dobijena je rekombinatna, neinfektivna virusna vakcina »proizvedena« od strane gljivice kvasca u čiji je genom inkorporiran deo genoma HBV odgovoran za kodiranje HBsAg. Najnovija vakcina »treće generacije« pored HBsAg sadrži i pre - S1 i pre - djS2 antigen (sve su to antigeni koji pripadaju omotaču virusa hepatitisa B). Stepen serokonverzije (pojava zaštitnih anti - HBs antitela) nakon treće doze vakcine postiže se kod 96 - 100% vakcinisane dece i adolescenata, kod 94 - 99% odraslih osoba (do 40 godine života) i kod 81 - 91% osoba starijih od 40 godina.
Neželjeni efekti vakcine su retki, blagi i prolazni. Kontraindikacije za vakcinu gotovo da nema i svode se na samo dve činjenice: osobe preosetljive na proteine gljivice kvasca i osobe sa teškim febrilnim infekcijama.
Prenosi se sa majke na deteCentar za kontrolu bolesti (CDC) u Atlanti usvojio je strategiju za eradikaciju HBV infekcije i ona obuhvata samo četiri mere:
- a) prenatalno testiranje trudnica na HBsAg u cilju identifikacije novorođenčadi koji zahtevaju imunoprofilaksu i identifikaciju ukućana koji zahtevaju vakcinacij;
- b) rutinska vakcinacija novorođenčadi HBsAg negativnih majki;
- c) vakcinacija adolescenata
- d) vakcinacija odraslih osoba koji su izloženi riziku HBV infekcije.
Tekst preuzet sa sajta Stetoskop, autor Prof. dr Dragan Delić, Klinika za tropske i infektivne bolesti KC Srbije